Tajvan, maleno ostrvo sa oko 23 miliona stanovnika, nalazi se u središtu jedne od najvažnijih ekonomskih i geopolitičkih priča današnjice. Interesantno je da je među prvih 10 spoljnih partnera Amerike, sa velikim uticajem Kine. Na globalnom nivou razgovara se o tome da Kina ima ambicije na Tajvanu. Ako bi Kina pokušala da preuzme kontrolu nad Tajvanom, kako bi to uticalo na svetske lance snabdevanja?
Rastuće napetosti između SAD-a i Kine, česte vojne vežbe u Tajvanskom moreuzu, sankcije, zabrane izvoza i kontramere, sve više ugrožavaju slobodan protok robe i sirovina.
Tajvanski moreuz igra ključnu ulogu u globalnom brodskom transportu, posebno za robu koja se kreće između Azije i ostatka sveta. To je jedna od najprometnijih brodskih ruta i svaka blokada bi ozbiljno poremetila globalne tokove kontejnera.
Pedeset procenata svetskih kontejnerskih brodova prolazi kroz Tajvanski moreuz, što je ogroman broj. Poređenja radi, Suecki kanal opslužuje oko 20% globalne trgovine. Ili da upotrebimo drugu meru: 88% najvećih svetskih brodova po tonaži prošlo je kroz Tajvanski moreuz 2022. godine, piše Supply Chain Xchange.
Blokiranje moreuza dovelo bi do kašnjenja u isporuci robe, uticalo na globalne lance snabdevanja i izazvalo nestašice širom Azije i Amerike.
Snabdevanje čipovima i logistika
Iako teritorijalno mali, Tajvan je globalni div u proizvodnji mikroprocesora, komponenti bez kojih ne može da funkcioniše nijedna savremena elektronska sprava – od pametnih telefona i laptopova, preko automobila, do sofisticiranih vojnih sistema. Početkom jula 2025. godine lansirana je vest da je glavni dobavljač čipova za Apple Inc. i Nvidia Corp, Taiwan Semiconductor Manufacturing Company (TSMC) dostigao tržišnu vrednost od blizu bilion dolara. Kompanija je podigla prognozu rasta prihoda na 30% za celu godinu.
TSMC proizvodi više od 60% svetskih poluprovodnika, uključujući preko 90% najnaprednijih čipova. Ove komponente se izvoze širom sveta, često kroz kompleksne logističke rute koje uključuju brodove, avione i specijalizovane kontejnere s kontrolisanom temperaturom i vlagom.
Tajvanska proizvodnja čipova zavisi od sirovina koje stižu iz više zemalja, od opreme iz Holandije i Japana, do hemikalija iz SAD-a i Južne Koreje. Svaka disrupcija u ovom finom lancu – bilo zbog konflikta, prirodne katastrofe ili političkih odluka – može imati globalne posledice.
Nearshoring – kako smanjiti zavisnost?
Naravno, Sjedinjene Američke Države, zajedno sa mnogobrojnim drugim zemljama, preduzele su korake da smanje zavisnost od Tajvana vraćanjem proizvodnje poluprovodnika u svoje zemlje. Da se te operacije pokrenu potrebno je vreme, a njihova proizvodnja bi i dalje bila samo kap u moru u poređenju sa onim što je potrebno.
Vlade širom sveta ulažu napore da smanje svoju zavisnost od Tajvana. Na primer, TSMC gradi tri proizvodna pogona u Arizoni – treći uz finansiranje vlade SAD. Prvi pogon trebalo bi da bude pokrenut ove godine, a treći do 2030. godine. Čak i kada sva tri pogona budu pokrenuta, obim proizvodnje neće biti ni blizu onome što TSMC proizvodi na Tajvanu. Biće potrebne godine da se smanji američka zavisnost od proizvodnje na ovom azijskom ostrvu.
Ima li Evropa prikladnu reakciju? Kakva je razvojna šansa za zemlje na Balkanu?
I Evropska unija želi veću autonomiju u sektoru čipova i digitalne opreme (npr. “EU Chips Act”). Cilj Evropskog zakona o čipovima, uz podršku od 43 milijarde evra, je povećanje globalnog tržišnog udela EU u poluprovodnicima na 20% do 2030. godine i povećanje sigurnosti snabdevanja i otpornosti lanca vrednosti poluprovodnika. Zakon se fokusira na podsticanje istraživanja, razvoja i inovacija u dizajnu, proizvodnji i pakovanju čipova, kao i na privlačenje investicija u pogone za proizvodnju poluprovodnika.
Upravo tu se otvara prostor za Balkan kao logistički i proizvodni hub.
Sa relativno nižim troškovima, geografskom blizinom glavnim evropskim tržištima, te članstvom pojedinih zemalja u EU ili pristupnim procesima, region može ponuditi privlačne alternative za deo proizvodnih i logističkih procesa, kao i uvoza iz Kine i drugih azijskih zemalja. Srbija, Bugarska, Rumunija i Severna Makedonija već privlače investitore iz automobilske i elektronske industrije, a sa dodatnim ulaganjima u infrastrukturu, digitalizaciju i edukaciju kadra – njihov značaj može znatno porasti.
