Kada je Severno-atlantski vojni savez doneo odluku o vojnoj intervenciji protiv SR Jugoslavije 1999. godine članice nisu bile spremne da uzmu učešće u kopnenoj invaziji. Smatralo se da će posle nekoliko dana bombardovanja Jugoslavija kapitulirati. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno.
Za efikasnija i preciznija dejstva protiv mehanizacije koje je koristila Jugoslovenska armija od koristi bi bili jurišni helikopteri Apač koji su smatrani za vrhunsko borbeno sredstvo. Razume se, oni treba da poleću negde iz neposredne blizine fronta. Glavnokomandujući Klark se zalagao za njihovu upotrebu tvrdeći da avioni sa velikih visina ne mogu dovoljno precizno da dejstvuju po jugoslovenskim snagama. Nisu svi u Pentagonu imali isto mišljenje. Kompromis je bio da se helikopteri dopreme u region pa da budu upotrebljeni kada se proceni da su neophodni. Predsednik Klinton je desetog dana rata potpisao odobrenje da se helikopteri upotrebe. Konačna objašnjenja u vezi sa neodlučnosti o učešću ovih helikoptera na području Jugoslavije pravdaju se željom da se izbegnu gubici pilota i letilica.
Prvobitno je bilo planirano da 24 helikoptera budu smešteni u području Skoplja, međutim Vlada Makedonije je odbila da ih prihvati. Sledeće rešenje je bila Albanija. Albanija ima vrlo nezgodnu geografiju koju čine visoke planine prema Kosovu tako da je opredeljeno da se baza formira u blizini Tirane. Odatle bi se moglo delovati i po vojnim snagama smeštenim u Crnoj Gori. Ustupljeni aerodrom kod Tirane nije imao dovoljno kvalitetne podloge i prilaze, proleće je i blatnjavo je, pa je trebalo nasuti kamenom neverovatnih 667.000 kvadratnih metara. Potom je izgrađeno 58 specijalnih podloga za poletanje i sletanje ovih letelica.
Baza zahteva radionice i zaštitu pa je dovezeno 10.300 komada opreme, desetine borbenih vozila, 37 helikoptera druge vrste, 14 Abrams tenkova, 190 kontejnera municije i rezervnih delova! Sve u svemu izvršeno je čak 550 internacionalnih letova velikim kargo avionom C-17. Naravno trebalo je načiniti i skladište goriva.
Materijali su uglavnom dovoženi iz Nemačke, a tokom akcije Italijani su pet dana zadržavali letelice jer su kao i druge članice koalicije podozrevali da bi upotreba ovih helikoptera dovela do ozbiljne eskalacije rata. Potom se ispostavilo da su većina pilota neobučeni za letenje noću i uopšte u komplikovanijim borbenim dejstvima koja bi se mogla očekivati. Logistika pripreme se odužila, a ispostavilo se da je prilično komplikovano leteti kroz albanske planine gde ume i da se izgubi radio veza.
Krajnji učinak Apača u kosovskom ratu je bio ništavan. Zvanična verzija je da nisu upotrebljavani iz opreza za živote pilota. Pentagon je saopštio da je jedan helikopter pao prilikom treninga, ali da se pilot spasao. Čitava logistička operacija je koštala tadašnjih 480 miliona dolara, uključila je 6200 vojnog osoblja. Zapanjujući obim logistike koja je preduzeta u ovoj operaciji je bio iznenađenje i za mnoge američke oficire. O svemu ovome je temeljno izvestio vodeći američki dnevnik Washington Post decembra 1999. godine.
