Svaki napredak u transportu se odrazio na unapređene mogućnosti prevoza hrane. Dobrim delom je bilo i obrnuto: zahtevi za što lakšim transportom hrane na što veće udaljenosti doprinosili su da se uvedu nove vrste hrane koje lako podnose dugotrajna putovanja i skladištenja. Vremenom su iz igre ispale sveže namirnice koje se prirodno kvare i omekšavaju posle nekoliko dana i došli smo do toga da smo okruženi proizvodima koji su izgubili ukus, ali odgovaraju logistici.
Poljoprivredno snabdevanje je vekovima bilo ograničeno na lokalno tržište tako da su ljudi bili prinuđeni da jedu svežu lokalnu hranu. Železnica je napravila veliku promenu jer je žito bilo moguće transportovati na velike udaljenosti. Prekookeanski transport u prvo vreme nije bio praktičan pošto je utovar i istovar rasutog tereta zahtevao dosta truda. Egzotične namirnice poput začina ili čaja su bile skupe upravo zbog ograničenih mogućnosti transporta u prvo vreme trgovine između istoka i zapada.
Tokom 1920ih godina uvedene su palete što je omogućilo da se roba konsoliduje, što znači da se zajedno pakuje na palete i efikasnije slaže u magacinima i prevoznim sredstvima. Istovremeno dolazi do prevlasti dizel motora koji omogućavaju razvoj dostavnih kamiona. Pojavljuju se i viljuškari koji olakšavaju manipulaciju robe.
Najveći podsticaj globalnoj trgovini dešava se sa uvođenjem transportnih kontejnera.
Kontejneri za transport robe pojavljuju se tokom 1950-ih, a njihova standardizacija uvodi se tokom 1960-ih. Kontejnerski transport robe ima ogromnu prednost jer je omogućio intermodalni transport: mogućnost da ista roba putuje sa kraja na kraj sveta menjajući vidove transporta. Isti kontejner se od tada rutinski pretovaruje sa broda na voz ili kamion i obrnuto.
U isto vreme, od sredine 20. veka pojavljuju se savremeni mehanizmi hlađenja u kontejnerskom transportu što će dovesti do takozvanog hladnog lanca snabdevanja (Cold chain of suplly). Uz pojavu kompjutera koji olakšavaju planiranje i upravljanje transporta velikih količina robe, hladan lanac snabdevanja će omogućiti da se hrana rutinski prevozi sa kraja na kraj sveta.
Veliki distributeri i maloprodajni lanci su potom mogli da planiraju na veliko i da olakšano planiraju i skladište robu. Ipak, nije sva hrana jednako pogodna za dugačke transporte.
Na scenu ulaze proizvođači hrane koji se vremenom okreću procesiranoj hrani i onoj hrani koja se neće promeniti tokom dužeg vremenskog perioda. Zato počinju da dominiraju sorte voća i povrća čiji je prvenstveni kvalitet da tokom dužeg perioda ne menjaju pojavu, ne omekšavaju i ne kvare se. To su po pravilu sorte koje su manje ukusne i manje prirodne od tradicionalnih. Niske cene transporta su omogućile da je jeftinije smrznuto meso sa drugog kraja sveta, nego meso odgajeno od domaćih proizvođača.
Današnjim maloprodajnim lancima mnogo je teže da uvedu u svoj asortiman zdrave, sveže i ukusne namirnice od lokalnih proizvođača, nego da jednostavno poruče robu od poznatih velikih dobavljača iz velikih skladišta. Lakše je imati nekolicinu velikih dobavljača, nego bezbroj sitnih lokalnih proizvođača koji ne mogu da garantuju velike količine, niti imaju skladišne i prevozne kapacitete. Zato ne treba da nas čudi što u marketima dominiraju paradajz, grožđe i salate koje lepo izgledaju ali su lošeg ukusa: oni su dizajnirani sa prevashodnim ciljem da lepo izgledaju, ne gnječe se i ne trule tokom dugačkog procesa transporta, boravka u skladištu i na policama marketa.
